Translate
Evo nek za pocetak price bude ovaj tekst star nekoliko godina:
Auto na struju daleka budućnost za nas
BEOGRAD - Ako ste jedan od retkih građana Srbije koji vozi ekološki automobil na struju bićete svakako atrakcija na putu, ali i predmet podozrivih pogleda tipa “šta je ovo?”. Beograđanin Petar Polimac (55), jedan je od prvih kupaca električnih automobila čije polugodišnje iskustvo sa francuskim “Reno kangu elektriksiti” donekle objašnjava zbog čega su ekološki svesni vozači raritet u Srbiji.
Čuvena, pomalo izlizana sintagma “Ljubav na prvi pogled” ne odnosi se, naravno, samo na ljude. Petru se to “desilo” u zimu 2007. godine, sa automobilom.
- Pošto moja supruga ima radnju blizu kuće na Banovom brdu, a robu nabavljamo u Zemunu, želeo sam da kupim automobil sa malom potrošnjom. Otišao sam na obližnju auto-pijacu i odmah se zainteresovao za beli pik-ap “reno”. Svideo mi se zato što liči na kombi, a imao je novu karoseriju i iznutra je bio gotovo netaknut. Kad sam čuo da je prešao svega 11.000 kilometara za mene nije bilo dileme. Vlasnik mi je rekao da taj “reno” ima električni motor i da ću ga teško registrovati ovde, pa mi je u cenu od 4.800 evra uračunao i ugradnju benzinskog motora. Međutim, tražio sam da ga odmah provozamo i toliko sam se oduševio da sam ga odmah kupio u želji da ga vozim isključivo na struju - priča Petar, inače direktor u osnovnoj školi “Kralj Petar II” na Vračaru.
Ipak, tada su se pojavili prvi problemi, praćeni šetnjama od šaltera do šaltera u policijskoj stanici.
- Imao sam uvoznu deklaraciju iz Francuske, ali nikako nisam mogao da registrujem automobil. Tadašnji carinski zakon je “prepoznavao” električni automobil, ali zakon o saobraćaju nije uopšte predviđao vožnju sa električnim motorom. Zbog toga su mi u policiji govorili da sam kupio, u stvari, nešto što se vodi kao mašina za veš. Nisu znali uopšte u koju kategoriju automobila da svrstaju taj “reno” da bi tek posle skoro tri meseca natezanja dozvolili da ga registrujem po najmanjoj kubikaži kao za “peglicu” - seća se Petar i dodaje da nijednog trenutka nije odustao od ideje da vozi “na struju”.
Nakon registracije, Petar je sa svojim elektromobilom predstavljao pravu atrakciju kako na ulici tako i u komšiluku, a o bešumnosti “renoa” i danas se ispredaju brojne anegdote.
- Dešavalo se da bukvalno kolima dođem do bakica koje prelaze put i da me uošte ne spaze, a nisu reagovale ni mačke ni psi kada prolazim. Komšije znaju da volim da vozim čudna vozila, ali kad su videli da automobil punim na najednostavnijem monofaznom kablu u dvorištu smejali su se. Uspeo sam, na primer, da povećam snagu motora tako što sam poslušao savet stručnjaka i ispraznio ga do kraja čim sam kupio automobil. Tako sam umesto 35 kilometara, koliko su mi rekli na auto-pijaci da može da pređe bez punjenja baterija, osposobio automobil da prelazi više od 90 kilometara u cugu. Svakodnevno sam sa njim išao na posao i nijednom nisam imao ni najmanji problem. I kad sam išao “100 na sat”, ništa se nije čulo, osim škripe guma ponekad - objašnjava Petar i dodaje da je za pređenih 4.500 kilometara potrošio svega oko 2.000 dinara za struju.
I kada je pomislio da je najsrećniji vozač u Srbiji Petra je posle šest meseci “na zemlju” spustila kontrolna tabla iza volana.
- Kompjuterski sistem počeo je da se gasi i pali sam od sebe u toku vožnje. Pokušao sam da ga popravim na sve načine, zvao sam i servis u Parizu. Međutim, rekli su mi da moram da ga odvezem kod njih u Francusku. Nisam imao drugog rešenja nego da mu ugradim benzinski motor. Vozio sam ga još godinu dana, a onda prodao prijateljici koja je oduševljena njim - ističe Petar i dodaje da bi, da je postojao kod nas servis, sigurno i dalje vozio “na struju”.
Na nizbrdici se punio sam
Iako je za skoro četrdeset godina promenio više od deset automobila, od čega tri mercedesa, Petru je po mnogo čemu “Reno kangu elektriksiti” prirastao za srce.
- To je idealan automobil za grad. Na putu za posao išao sam sa Banovog brda preko Topčidera i Autokomande do Vračara. Na toj relaciji se na svakoj nizbrdici punio sam tako da sam za “smešne pare” putovao na posao. S druge strane, taj automobil nema ulje pa jedino o čemu sam morao da brinem je da ga priključim na struju, a na tabli sam tačno znao koliko još kilometara mogu da vozim. Jedina mana bile su mu baterije od 380 kilograma koje su zauzimale mesto za rezervnu gumu pozadi pa je zbog ravnoteže imao olovne tegiće na prednjem delu - priča Petar i dodaje da je elektromobil bio startniji od gotovo svakog automobila na gorivo koje je imao.
IZVOR vesti
Prosle godine,u nasem komsiliku se desava ovo:
....a onda se desio Franfurtski sajam i cela stvar je izasla na videlo....
- Gde smo mi u toj celoj prici danas?
- Imali smisla pomoc nase drzave od 1000e prilikom kupovine ovakvih novih vozila?
- Jel Vam se svidja uopste filozofija voznje na struju?
Ima taj primerak i dan danas u muzeju ...
a sto se tice novih vlasnika, oni ce prvo izbaciti benzince u proizvodnju 
